ГРЧКИ ЈЕЗИК
Грчки натписи из хеленистичког и римског периода показују типичне карактеристике коине грчког. Термин коине се односи на ἡ κοινή διάλεκτος, „заједнички језик“ заснован на атичком дијалекту, лингва франка која се користила за комуникацију између грчких говорника широм источног Медитерана током ових периода. У архајском и класичном периоду, Грчка је била политички и језички подељена: сваки полис је функционисао као посебна говорна заједница. Различити полиси су користили само своје локалне дијалекте и у јавном и у приватном животу. Међутим, неки од ових дијалеката су стекли панхеленски статус, постајући књижевни језици повезани са одређеним жанровима: атички је био стандардни дијалекат за прозу, драму и филозофију; еолски за лирску поезију; дорски за хорске песме; еолски и јонски за епску поезију.
Ситуација се променила након Персијских ратова (5. век пре нове ере), када је основана Атинска поморска лига и Атина се развила у главни трговачки, политички и културни центар. „Велики атички дијалекат“ (атички са јонским утицајем) постао је административни језик Атинског царства и престижни језик грчке књижевности и културе широм грчког света. Током владавине Филипа II Македонског (360/59-336. п. н. е.), Велики атички је прихваћен као званични језик македонског двора. Одатле се постепено развио у општи писани и говорни језик хеленистичког света. Користио се и у самој Грчкој, на рачун локалних дијалеката, и на освојеним територијама којима је владала македонска аристократија.
У римском периоду, коине грчки је наставио да буде престижни језик културе и образовања. Многи људи негрчког порекла усвојили су грчки као други језик и проучавали класичну грчку књижевност, филозофију и реторику као део свог образовања. Истовремено, натписи сведоче о развоју регионалних варијетета заједничког грчког језика, посебно на Истоку, где се примећује широко распрострањена двојезичност, која је резултат свакодневних контаката између изворних говорника грчког и негрчког становништва.
Кључне фонолошке промене које су обликовале грчки језик биле су:
Разлика између дугих и кратких самогласника је нестала.
Монофтонгизација дифтонга: дуги дифтонзи a/ᾳ, ωι/ῳ, ηι/ῃ изгубили су свој други елемент; кратки дифтонзи aі, οι, ει, υι спојили су се са самогласницима ε, υ, ι.
Самогласници η и ε спојили су се са ι.
Звучни оклузиви β, δ, γ и звучни аспирати φ, θ, χ постали су фрикативи и постепено губили свој звучни карактер.
Као резултат ових промена, у натписима из базе података пројекта PROMETHEUS примећују се следеће особености у ортографији:
αι ↔ ε, cf. ἐσθλάς = αἰσθλάς (IG X 2, 2, 27.7); ἐπιλήσομε = ἐπιλήσομαι (IG X 2, 2, 27.9); δείετε = δαίεται (IG X 2, 2, 27.12); ἀπόλητε = ἀπόληται (IG X 2, 2, 27.21)
ει, η, ε ↔ ι, cf. εἱρὰ = ἱρά, ἱερά (IG X 2, 2, 27.5); Νείκαρχος = Νίκαρχος (IG X 2, 2, 336.3-4); πολείτην = πολίτην (IG X 2, 2, 371.5); χείλια = χίλια (IG X 2, 2, 348.7); Δείου = Δίου (IG X 2, 2, 348.10); τειμὴν = τιμὴν (IGBulg_2265.3); ἐτειμήθη =ἐτιμήθη (IGBulg_2265.7-8); πολεῖται = πολίται (IGBulg_2265.16); πολειτίδων = πολιτίδων (Dionysopolis48.6); ἐντείμως = ἐντίμως (IGBulg1632.1)); ἄλιμμα = ἄλειμμα (IGBulg_2265.12); Δημοσθίνεος = Δημοσθένεος (IGBulg_5930.11).
η ↔ ε, ει, cf. πεντακιχείλια = πεντακιχήλια (Νίκαρχος (IG X 2, 2, 336.2)
δ ↔ τ, cf. τηθὰ = δηθά (IG X 2, 2, 27.13)
θ ↔ τ τυθθὸν = τυτθόν (IG X 2, 2, 27.17).
Важне морфо-синтаксичке промене у грчком језику укључују:
Постепено смањење употребе датива.
Промене у атематској деклинацији са тенденцијом постепене асимилације са тематском деклинацијом, као што је употреба акузатива једнине, завршетка -αν уместо -α.
Усклађивање асигматског и сигматског аориста.
Изостављање и мешање аугментације и редупликације.
Постепена замена футура перифрастичким конструкцијама.
Постепени губитак перфективних глаголских облика у корист аориста.
Тенденција ка губитку оптатива.
Упркос свакодневној и уобичајеној употреби говорног коине у хеленистичком и римском периоду, примећују се и архаизми и дијалекатски облици, посебно у стиховним натписима. Такви натписи често цитирају или репродукују песнички језик из архајског и класичног периода. Стога није неуобичајено срести се са облицима као што су βιότοι[ο] (IGBulg1632.1) уместо βιότου, архаични генитив једнине од βίοτος „живот“ или θείοιο (IG X 2, 2, 27.4) уместо θείου, генитив једнине од θεῖος „божански, диван“; υἱέος (IGBulg_5930.10), генитив једнине и υἱέϊ (IGBulg_5930.14), датив једнине архаичне у-стеме υἱύς уместо тематског υἱός (син).
КРАТКО О ЕПИГРАФСКОГ ЛАТИНИТЕТУ
Римски натписи представљају, између осталог, важан извор за познавање латинског језика у античком периоду. У складу с наменом епиграфских споменика, латинитет римских натписа у идеји је монументалан. У пракси то значи: стилизован тако да буде језгровит и узвишено једноставан; такође, обележен извесним цртама ритуалног језика. Зато се многи римски натписи читају као узорни примери једног, додуше, специфичног, али по својој суштини литерарног стила.
С друге стране, натписи су у римском свету били свеприсутан феномен у чијем су ширењу и одржавању учествовали различити друштвени слојеви и групе: стога ни епиграфске текстове, нарочито у домену приватних натписа, нису увек састављали појединци вични латинском »епиграфском идиому«, па ни тачном и спретном изражавању уопште. Сачуван нам је, дакле, и велик број натписа који сведоче о релативно слабој језичкој компетенцији и/или скромном образовању својих писаца. Језичке појединости које латинисти данас тумаче у том правцу подводе се под широк термин »вулгаризма«, па се римски натписи изучавају и као споменици »вулгарног«, тј. субстандардног латинитета.
Посебну групу унутар корпуса римских натписа сачињава епиграфска поезија, тј. натписи, углавном надгробни, састављени у стиховима. С једне стране везана за класичну латинску поезију као узор, а с друге – за вербалне и мисаоне стереотипе који се преносе с гробља на гробље и с колена на колено, латинска епиграфска поезија представља најбогатији и најзначајни корпус сублитерарних творевина сачуваних из класичне антике.
Војин Недељковић